ПРОЛЕЋЕ

Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.

Још једном вала проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.

Пролеће се насмешило ноћас...
Њен лик је светао и јасан,
мада она о другом машта
док иде кроз живот заталасан.

Њен лик је ипак утеха,
последњи заклон, задња нада.
Почиње ветар да  кваси пролеће.
Да л’ је то киша, или љубав пропада.

© Љубодраг Обрадовић