Biografija Miomira Harija Ristovića iz radio emisije Boemija,
Autora Stanimira Petrovića, decembar 2006

Poštovani posetioci, prijatelji Harija i njegovog stvaralašta, čast mi je da Vas u ime Kulturnog centra Kruševac i svoje lično ime, pozdravim i zahvalim se, što ste sa nama večeras, kad se sećamo lika i dela Miomira Harija Ristovića. Posebno pozdrarvljam njegovu porodicu.

Hari je bio svestrana ličnost, i o njegovim brojnim aktivnostima će večeras biti iscrpnog izlaganja i u filmu RTK i u besedama učesnika tribine, a ja ću reći nekoliko rečenica o njegovoj presudnoj pomoći za radjanje FEDRARA - Festivala dramskog amaterizma Rasinskog okruga.

Sledeći zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, koji su davnih tridesetih godina prošlog veka pripremili i izveli predstavu "Voda sa Planine" Raše Plaovića, zaljubljenici u "daske koje život znače" iz Trebotina i Žabara u proleće 1997.godine, upalili su iskru za osnivanje Festivala dramskog amaterskog stvaralaštva Rasinskog okruga "FEDRARO" koji bi bio svetionik za sva dešavanja u dramskom amaterizmu Kruševca, Varvarina, Trstenika, Brusa, Aleksandrovca, Ćićevca i svih sela u njihovom sastavu, u kojima je klica pozorišna proklijala.

Danas posle 13-tog održanog FEDRARA, čini se da je poduhvat osnivanja FEDRARA bio lak i jednostavan, jer je uspeh FEDRARA, danas veliki, ali nije bilo tako.

Ideja ima uvek, neke su dobre, neke - ne, ali i za ostvarivanje najboljih, potrebna je realna podrška, koja može biti i materijalna ( finansijska) i moralna, jer neophodne su obe.

Miomir Hari Ristović, u to vreme podpresednik skupštine opštine Kruševac, prihvativši našu ponudu da bude predsednik organizacionog odbora FEDRARA, svojski se potrudio da zanos dramskih zanesenjaka iz Trebotina i Žabara, ne ostane nedosanjani san, već da na javi ta ideja odistinski zaživi i dan-danas Salu Doma Kulture u Trebotinu puni dobrim dramskim predstavama i publikom željnom pozorišne igre na daskama koje život znače.

Pošto sam i sam bio jedan od kreatora ideje *FEDRARA*, svedok sam koliko nam je Hari pomogao da festival,  dobije današnji izgled.

Hari je u baš u svemu sa nama ravnopravno učestvovao, od davanju imena festivalu, do profilisanja samog festivala i pratećih sadržaja na njemu, odredjivanja repertoara, izbora žirija, (na čijem je čelu, po Harijevoj ideji i nagovoru, u prve četiri godine bio čuveni pozorišni kritičar Milosav Buca Mirković), jednom rečju Hari je bio mozak operacije nazvane FEDRARO, koji nas je smišljeno vodio u najboljem smeru, i doveo da FEDRARO danas bude jedan uspešan i prestižan festival dramskog amaterizma.

I ne samo FEDRARO, Hari je pomagao sve mlade talente iz grada, a i sela, koji su bili odvažni da se zapute na neizvesni put umetničkog stvaralaštva.

Dokaz za ovu konstataciju je i moj kolega pesnik Bratislav Spasojević - Bata, pesnik iz Konjuha, kome je Hari napisao prvu biografiju i tako mu na samom početku njegovog stvaralaštva, dao tu inicijalnu kapislu koja će Batu na tom pesničkom stvaralaštvu zadržati sve do današnjeg dana, a o čemu će, nešto kasnije Bratislav i sam svedočiti.

Dakle, Hari je uvek bio uz one koji počinju, uz one kojima nedostaje podrška, bio je čovek velikog srca, više  je mislio na druge, a na sebe manje, tako da ga mnogi pamte kao čoveka koji je zapalio mnoge iskre svih vidova umetničkih stvaralaštva.

Hvala mu na tome, jer sve je u zanosu.

Мој фонд речи није довољно богат, да бих рекао све што бих желео да кажем о једној такој људској величини какав је био наш драги Хари Ристовић. Али жеља да нешто кажем била је вођена искреним осећањима, а ту речи нису најбитније.

Припремајући се да кажем неку реч о покојном Харију, хтео сам да се присетим када сам га упознао и од када га знам. Што сам дуже размишљао тако је и сећање на њега досезало у све даље временске периоде. Лоцирао сам да сам га упознао као новинара листова "Победа" и "Рубина" и онда сам схватио да сам га познавао скоро целог свог живота што лично, што кроз његове приче.

Хари је био човек, који је био свачији пријатељ, кога су сви својатали, човек великог срца и великог разумевања, како за малог човека тако и за људе високог образовања. Где би год отишао, Хари је желео да сазна што више о људима, обичајима, менталитету и све што би за многе од нас биле безначајне ситнице. Од свега тога, он је касније, склапао своју слику о тој средини и давао јој непогрешиви печат који трајно остаје.

За свако село у тадашњој Општини Крушевац (а има их преко сто), знао је да проговори, какви ту људи живе дали су гостопримљиви, дружељубиви, превртљиви, бистри, трговци, крволочни и сл. У Коњуху је причао за Милутовчане, Великодреновчане, Беловођане и Кукљинце, а у Каонику за Шиљеговчане и Ђунишане. Ми који смо живели са тим људима нисмо имали пречишћено мишљење о њима и нама све док то Хари не каже. Његово мишљење смо прихватали, јер смо знали да је било промишљено и истинито.

Посебно до изражаја, његова људска ширина је дошла када је у исто време обављао функцију Подпредседника Општине Крушевац и Директора РТК и листа "Победа". Тада је сваког од нас примао са дужном пажњом и употребио би све своје моћи, да помогне у решавању неког проблема. И када није успео да реши неки проблем, нико од њега није отишао љут, јер смо знали да је све покушао и да ту није било политичког фолирања.

Када се Коњух пријавио за велико Југословенско такмичење у хумору "ТУРНИР ДУХОВИТОСТИ", Хари је био први човек који је веровао у нас и стао иза наше екипе. Ми смо то поверење оправдали освајањем првог места, окитивши се титулом "ДОКТОР СМЕХА".

Умео је увек да препозна праве вредности и да им пружи несебичну подршку. Такав је био Хари. И данас после толико година од његове смрти, радо га се сећамо, причамо о њему, срећни што смо га познавали и дружили са њиме, а несрећни што га више нема.

У Крушевцу, 20.05.2009. год.
Песник Спасојевић Братислав, Коњух