Воденица на Морави


Љубодраг Обрадовић

СЕЋАЊЕ

Поља су данас друга,
пејзаж исти, а нов.
У душу се увлачи нека туга,
срце замара тупа бол.

Морава шуми, шум све јачи.
Лебдео сам ту од среће.
Данас то ништа не значи,
земља се данас другачије окреће.

Испод врбе зидао сам замак,
сад ту коприва клија и расте.
Моје мисли обузео неки мрак,
ниоткуд више ни једне ласте.

Нигде ветра, све мирно.
Гледам око себе празно.
Ко ли ми то у срце дирно
и нестао нечујно, мазно?

Да ли нека жена или моја машта?
Не! За све сам само ја крив,
а срце себи најтеже прашта.
Корачам! Морава шуми, још сам жив!

Нећу проживљену младост да коцкам.
Идеале бранићу, мада је време друго.
А то што срце помало боцка,
саставни је део живота дугог.

Треботин. Село.

Врх брда, што се диже из воде, одмах иза каменог друма, с десне стране, повише Липњака, изљомљен храстовима, украшен брестовима и одатле поглед. Попнеш се на липу, и док пчеле зује око ушију и мириси воде борбу са ваздухом у твојим плућима, погледаш... Пред тобом пукне поглед на камени друм, који кривуда у малој, рачвастој долини Треботинске реке, осваја бржуљке, сужава и проширује, после пљуска нетакнут бео и опран блиста... Даље, у бездану, у измаглици кривуда река, а преко ње  беласа село. Треботин. 

Рађајућим сунцем обасјано, окупано зеленилом, село. Куће мале, ниске, беле, трепере у душама људи, што зној и крв преточише у рад код богатијих што се кућама истичу. Надничење за ту малу колибу, оазу мира. Зар се морало? Морало се и мора. За врећу брашна цео дан у пољу, а изнад, Сунце без ветра. Куће ипак блистају, своје и неукаљане. Овако из даљине, све су исте, једнако вредне и чисте. У даљини, одмах иза реке, брежуљак израста тек иза зелиних врхова долине. На њему су људи и жене и деца и њиве и стока и гробови предака... Равно и велико, веће од брда и брежуљка, ухваћено у клопку затворене долине, поље на брежуљку. Плац. Све до Мачковца. И пут. Тврђи од државног друма, који кривуда поред Треботинске реке и хвали се лепотом и дужином, јер повезује  Крушевац са варошицом испод Копаоника, Александровцом... Пут за Мачковац, све до Западне Мораве... Сеоски пут, пресечен ћупријом, дрвеном и трајном. Испод ње, угрожена песком, нападнута сунцем, узана трака воде, огледало неба.Чиста и топла, напуњена белим мравима деце и сенкама врба, савијеним под теретом година, заустављена браном лика тополиног, лењо кривуда између свеже засечених обала.

Село и живот. Тежак, али живот.

Сиђеш, спустиш се на траву и маховину, липу оставиш пчелама и сунцу, па пођеш између трулих пањева и печурки и оштрих шибљика леске и дрена. Лице се зацрвени од живота. Плућа бујају од свежине измешаних мириса и усковитланих осећања. Шта лепше од тога?

ЛИПЊАК

Сударили смо се,
на успутној стази,
у трњу жбунова на међи,
у грању багремова туђих
и погледали се…

Ти си се насмејала
птици на бресту,
што се престрашила
и одлетела далеко.
Насмејала си се срећна,
гледајући расцветани кукурек,
узлепршане гране липа
и мој поглед светао.

ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ

Твоје ћутање ми говори.
После дугих шетњи
и изгубљеног мира,
видим зебњу у твојим очима
и једно срце од поцепаног папира.

Твоје ћутање ми говори.
Ти имаш бујну машту
и дечака на сваком кораку.
И најлепши цвет страда у мраку,
зато их и мамиш у своју башту.

Твоје ћутање ми говори,
док те гледам без твог знања.
Очајни су то погледи,
занесењак може само да сања.